Priča o napuklom loncu – duboka duhovna pouka

Stara žena je svakog dana nosila dva velika lonca obešena o motku: jedan savršen, drugi napukao. Dobri lonac je bio ponosan na svoja dostignuća. Napukli lonac se osećao beskorisno i postiđeno jer je mogao da donese samo pola vode kući.

Posle dve godine patnje, napukli lonac je izlio svoju dušu: „Tako me je stid…!“

Stara žena je ljubazno osmehnula i rekla:
„Jesi li primetio da na tvojoj strani puta ima cveća, dok na drugoj strani nema? Znala sam za tvoju napuklinu i posejala sam seme cveća baš na tvojoj stazi. Svakog dana, dok si se vraćao kući, ti si zalivao to cveće. Već dve godine berem prelepo cveće da ukrasim sto. Bez tvoje napukline, ovo cveće ne bi postojalo.“

Braćo i sestre,
Svako od nas ima napuklinu – slabost, ranu, greh, ograničenje. Mnogi se stide toga i žele da to sakriju. Ali Bog, u svojoj mudrosti, koristi upravo naše napukline da izlije svoju blagodat u svet. Kroz našu slabost, On čini da procveta lepota, milost i spasenje.

„Moja sila se usavršava u slabosti“ (2. Korinćanima 12,9).

Ne preziri svoju napuklinu. Možda je upravo to mesto kroz koje Bog zaliva cveće u životima drugih ljudi.

Prihvati sebe onakvim kakav jesi. Neka Hristos deluje kroz tvoju nesavršenost.