Drakula – Vlad Cepeš – hrišćanski heroj

Pre nego što je Drakula postao vampir, bio je sin, knez i hrišćanski heroj.

Ime je pripadalo Vladu III Drakuli, vojvodi Vlaške, male hrišćanske kneževine uhvaćene između jačih sila u petnaestom veku. Vlaški presto je držao 1448. godine, ponovo od 1456. do 1462, i nakratko 1476. godine, kada je i umro. Danas ga većina ljudi sreće kroz horor priču: bleda koža, crni plašt, zamak, žeđ za krvlju. Ta slika je moćna, ali nije tu priča počela.

Pravi Vlad je živeo u surovijem svetu. Njegova Vlaška nalazila se na putu između hrišćanske Evrope i rastućeg Osmanskog carstva. To nije bila tiha granica. Bilo je to mesto danka, talaca, promenljivih saveza, pljačkaških pohoda, pogubljenja i straha. Knez koji je tamo vladao nije mogao živeti u čistoj moralnoj bajci.

To je prvo što treba razumeti o Vladu. Nije rođen u legendi. Rođen je u klopci.

Njegov otac, Vlad II Drakul, pripadao je Redu Zmaja, viteškom redu posvećenom odbrani hrišćanske Evrope od osmanskog napredovanja. Od tog imena potiče „Drakula”, što znači „sin Drakulov” ili „sin Zmaja”. To prvobitno nije bilo ime čudovišta. Bilo je to ime kneževskog doma i nosilo je sećanje na hrišćansko vojno bratstvo.

A onda je politika učinila ono što politika tako često čini. Pretvorila je sinove u sredstvo obezbeđenja.

1442. godine Vlad i njegov mlađi brat Radu poslati su na dvor sultana Murata II kao taoci. Odanost njihovog oca morala je biti zagarantovana, a garancija su bili telo i krv. Dečaci nisu bili jednostavno posetioci. Bili su podsetnici njihovom ocu da neposlušnost ima cenu.

Ovde ne treba izmišljati melodramu. Činjenica je već dovoljno teška: sinovi hrišćanskog vladara držani su na dvoru carstva koje je pritiskalo njegove zemlje. Vlad je učio jezik moći iz unutrašnjosti osmanskog sveta. Gledao je kako funkcioniše zapovedanje. Video je kako se dečaci odvajaju od doma, nasilno preobraćaju i preoblikuju za službu drugog ratobornog vladara.

Radu nije izdržao pritisak i preobratio se. Kasnije je stao uz Osmanlije i postao brat koga je Mehmed II mogao upotrebiti protiv Vlada. Vlad se nije prilagodio na isti način. Šta god se drugo o njemu moglo reći, izašao je iz zarobljeništva sa hladnim razumevanjem koliko može koštati pokornost.

Za hrišćanske zajednice pod neposrednom osmanskom vlašću, jedna od najstrašnijih ustanova bio je devširme. Bio je to danak u hrišćanskim dečacima, uglavnom sa Balkana, odvođenim iz njihovih domaćinstava, preobraćenim u islam i obučavanim za službu sultanu. Neki su se uzdizali do visokih položaja. To ne ublažava početak procesa. Porodica nije dolazak carskih službenika doživljavala kao priliku. Majka gledajući gubitak svog sina nije razmišljala u kategorijama administrativne karijere.

Tu savremeni rezimei često postaju suviše glatki. Govore o toleranciji kao da je to topla reč ravnomerno raspoređena nad pokorenima. Osmanska vladavina jeste dozvoljavala da neke hrišćanske institucije opstanu, i slika je varirala u zavisnosti od vremena i mesta. Ipak, danak, silovanje, uzimanje talaca, porobljavanje, prisilno razdvajanje i verski pritisak takođe su bili deo tog istog sveta. Oba moraju biti rečena, ili istorija postaje neiskrena.

Vlad se vratio u Vlašku koja je već skupo platila slabost. Njegov otac je bio ubijen. Njegov stariji brat Mirča bio je umoren. Boljari, mađarski interesi, osmanski pritisak i suparnički pretendenti svi su vukli presto na svoju stranu. Vlad je nakratko držao vlast 1448. godine, izgubio je gotovo odmah i proveo godine boreći se da se vrati.

1456. godine ponovo je uzeo presto, a onda je došao Mehmed II.

Mehmed nije bio beznačajan neprijatelj. Zauzeo je Konstantinopolj 1453. godine, okončavši poslednje rimske hrišćansko carstvo na Istoku. Nakon pada grada, njegovim pobedničkim trupama dozvoljena su 3 dana zakonite pljačke pre nego što je on preuzeo posed prestonice. Ta „zakonita pljačka” bila je užasan događaj za sve žene, decu i starce. Žene su otvoreno silovane na ulicama i u crkvama, hiljade su porobljene. Starci su ubijani gde god su pokušavali da se sakriju. Čak su i monahinje obeščašćene na svetom oltaru Božjem. Hrišćanima koji su živeli blizu osmanske moći, Konstantinopolj nije bio drevna istorija. Bio je upozorenje ispisano na zidinama sveta o onome što će doći.

Do 1462. godine Vlad je prestao da se ponaša kao lojalni osmanski vazal. Odbio je zahteve, udarao na osmanske položaje duž Dunava i primorao sultana da mu odgovori. Mehmed je krenuo na sever sa vojskom daleko većom od bilo čega što je Vlaška mogla lako dočekati u otvorenoj bici.

Zato je Vlad odbio da se bori kao manji čovek koji uljudno čeka da bude smrvljen.

Učinio je zemlju teško prohodnom. Bunari su zatrovani. Usevi spaljeni. Stoka oterana u planine kako joj Osmanlije ne bi imale lak pristup. Sela su ispražnjena pre dolaska osvajača. Osmanska vojska je mogla marširati, ali svaka milja donosila joj je manje hrane, manje odmora i manje sigurnosti. Vlad je znao da ne može parirati Mehmedovoj snazi, pa je umesto toga napao nerve vojske.

Najpoznatiji trenutak došao je u noći.

17. juna 1462. godine, Vlad je poveo noćni napad na osmanski logor kod Trgovišta. Cilj je bio dovoljno smeo da zvuči bezobzirno: ubiti samog sultana. Napad nije uspeo u tom naumu. Mehmed je preživeo. Ali prepad je posejao pometnju u logoru i pokazao Osmanlijama da Vlaška neće biti uzeta kao otključana kapija.

Zatim je vojska stigla do Trgovišta.

Grad je bio prazan. Ispred njega čekala je slika koja je Vladovo ime učinila strašnim širom Evrope: preko 20.000 osmanskih vojnika nabijenih na kolje razapeto miljama poput šume mrtvih. Sam smrad zaustavio je napredovanje.

Kolje je govorilo Mehmedu u kakav je rat ušao. Vlad je govorio, jedinim jezikom za koji je verovao da će carstvo poštovati: ova zemlja neće biti jeftina.

Upalilo je, ali ne na čist način koji legende vole. Mehmed se povukao iz direktne potere, ali Vlad nije postao siguran. Njegov brat Radu, podržan osmanskom silom, stekao je podršku. Vladov položaj je oslabio. Ubrzo ga je zatočio ugarski kralj Matija Korvin, upravo onaj hrišćanski vladar od koga se nadao pomoći.

To je oblik prave priče. Ne prost trijumf. Ne prost poraz. Hrišćanski knez zadržavao je osvajača Konstantinopolja jednu sezonu, palio sopstvenu zemlju da bi je uskratio osvajaču, prestrašio carsku vojsku, a onda ipak izgubio presto.

Istorija često tako izgleda. Pesme pamte hrabrost. Arhivi pamte račun.

Dakle, da li je Vlad bio heroj?

Za hrišćane u Evropi bio je i ostao. Čak ga je i papa Pije II hvalio za pobedu protiv Turaka.

Pored toga, podigao je mnoge crkve i manastire.

Kako smo ga zaboravili

Vekovima su delovi Istočne Evrope pamtili Vlada kao strogog branioca i heroja protiv osmanske dominacije. Vladao je kao hrišćanski knez u svetu gde su hrišćanske zemlje bile pritiskane, oporezivane, pljačkane i apsorbovane, gde se život hrišćanina smatrao nevrednim života.

A onda, 1897. godine, Brem Stoker objavljuje Drakulu.

Stoker nije svetu dao pažljivu biografiju Vlada III. Gotovo ništa nije znao o knezu Vladu niti o Rumuniji. Samo je čuo za surovost i pomislio da se to sjajno uklapa u njegov gotički horor roman. Dao je Vladovo ime izmišljenom vampiru. Uzeo je ime s korenima u Redu Zmaja, ime vezano za vlaškog vladara i hrišćanski granični rat, i prikačio ga jednom od najuspešnijih čudovišta u engleskoj književnosti. Roman je moćan sam po sebi. Takođe je sahranio čoveka ispod mita.

Nakon toga, generacije su učile ime Drakula pre nego što su naučile ime Vlad. Učili su očnjake pre granice. Znali su čudovište u zamku pre nego što su znali taoca dečaka na osmanskom dvoru, ubijenog oca, ugroženu kneževinu, noćni napad, praznu prestonicu, kolje ispred Trgovišta.

Vlada treba pamtiti celog: taoca, kneza, branioca, hrišćanskog vladara i heroja, političkog preživelog.

Njegov kraj, iako nesrećan, ubijen od strane Osmanlija i konačno mrtav čovek čija je glava navodno poslata u Konstantinopolj kao trofej. Oblikovalo ga je doba koje je gutalo slabe i nagrađivalo teror. Postao je dovoljno zastrašujući da ga je to doba i zapamtilo.

Isaija upozorava u 5:20: „Teško onima koji zlo nazivaju dobrim, a dobro zlim.”

Biblija nam takođe govori u Rimljanima 12:18: „Ako je moguće, koliko do vas stoji, živite u miru sa svima” i u Psalmu 34:14: „Uklanjaj se od zla i čini dobro, traži mir i idi za njim.”

Ali kada su nevini ugroženi, Biblija nam govori nešto drugačije. Priče 24:11: „Izbavljaj one koje vode na smrt; zadržavaj one koji posrću na klanje.”