Дракула – Влад Цепеш – хришћански херој

Пре него што је Дракула постао вампир, био је син, принц и хришћански херој.

Име је припадало Владу III Дракули, војводи Влашке, малој хришћанској кнежевини ухваћеној између јачих сила у петнаестом веку. Држао је влашки престо 1448. године, поново од 1456. до 1462, и кратко 1476, године када је умро. Данас га већина људи упознаје кроз хорор причу: бледа кожа, црни плашт, замак, жеђ за крвљу. Та слика је моћна, али није ту почела прича.

Прави Влад је живео у суровијем свету. Његова Влашка лежала је на путу између хришћанске Европе и Османског царства у експанзији. То није била мирна граница. Било је то место данка, талаца, променљивих савезништава, пљачкашких похода, погубљења и страха. Кнез који је тамо владао није могао да живи у чистој моралној причи.

То је прво што треба разумети о Владу. Није рођен у легенди. Рођен је у замци.

Његов отац, Влад II Дракул, припадао је Реду Змаја, витешком реду везаном за одбрану хришћанске Европе од османског напредовања. Из тог имена потиче „Дракула“, што значи „син Дракула“ или „син Змаја“. То изворно није било име чудовишта. Било је то име кнежевске куће и носило је сећање на хришћанско војно братство.

Затим је политика урадила оно што политика тако често чини. Претворила је синове у колатерал.

Године 1442. Влад и његов млађи брат Раду послати су на двор султана Мурата II као таоци. Верност њиховог оца морала је бити загарантована, а гарант су били крв и месо. Дечаци нису били само посетиоци. Били су подсетници оцу да непослушност има цену.

Не треба овде измишљати мелодраму. Чињеница је већ довољно тешка: синови хришћанског владара држани су на двору царства које је притискало његове земље. Влад је научио језик моћи изнутра османског света. Гледао је како функционише заповедање. Видео је како се дечаци одвајају од куће, насилно преобраћају и преобликују за службу другог ратоборног владара.

Раду није издржао притисак и преобратио се. Касније је стао уз Османлије и постао брат кога је Мехмед II могао користити против Влада. Влад се није прилагодио на исти начин. Шта год се још могло рећи о њему, изашао је из заробљеништва са хладним разумевањем шта покорност може да кошта.

За хришћанске заједнице под директном османском влашћу, једна од најстрашнијих институција био је данак у крви. Био је то намет на хришћанске дечаке, углавном са Балкана, одвођене из домова, преобраћене у ислам и обучаване за службу султану. Неки су доспели до високих положаја. То не ублажава почетак процеса. Породица није доживљавала долазак царских службеника као прилику. Мајка није гледала губитак сина и размишљала о административним каријерама.

Овде савремени сажеци често постају исувише углађени. Говоре о толеранцији као да је то топла реч равномерно распрострта над покоренима. Османска власт јесте дозвољавала опстанак извесних хришћанских институција и слика се разликовала у зависности од времена и места. Ипак, данак, силовање, узимање талаца, поробљавање, присилно раздвајање и верски притисак такође су били део истог света. Оба морају бити речена, или историја постаје непоштена.

Влад се вратио у Влашку која је већ скупо платила слабост. Његов отац је био убијен. Његов старији брат Мирча био је убијен. Бољари, мађарски интереси, османски притисак и супарнички претенденти сви су вукли престо. Влад је кратко држао власт 1448. године, изгубио је готово одмах и провео године борећи се да се врати.

Године 1456. поново је заузео престо, а затим је дошао Мехмед II.

Мехмед није био мали непријатељ. Заузео је Константинопољ 1453. године, окончавши последње римско хришћанско царство на Истоку. Након пада града, његовим победничким трупама дозвољена су три дана законске пљачке пре него што је преузео престоницу. Ова „законска пљачка“ била је страшан догађај за све жене, децу и старце. Жене су отворено силоване по улицама и црквама, хиљаде су поробљене. Старци су убијани где год би покушали да се сакрију. Чак су и монахиње оскрнављене на светом олтару Божјем. Хришћанима који су живели близу османске силе, Константинопољ није био древна историја. Био је упозорење написано на зидовима света о ономе што долази.

До 1462. Влад је престао да се понаша као одани османски вазал. Одбио је захтеве, напао османске положаје дуж Дунава и приморао султана да му одговори. Мехмед је кренуо на север са војском далеко већом од свега што је Влашка могла удобно да сретне у отвореној бици.

Тако је Влад одбио да се бори као мањи човек који учтиво чека да буде сломљен.

Земљу је учинио тешком за улазак. Бунари су затровани. Усеви су спаљени. Стока је отерана у планине да им Османлије не би имале лак приступ. Села су се празнила пре него што је освајач стигао. Османска војска је могла да маршира, али свака миља давала јој је мање хране, мање одмора и мање сигурности. Влад је знао да не може да парира Мехмедовој снази, па је уместо тога напао нерве војске.

Најпознатији тренутак дошао је у ноћи.

Дана 17. јуна 1462. Влад је повео ноћни напад на османски логор код Трговишта. Циљ је био довољно смео да звучи безобзирно: убити самог султана. Напад није успео у том циљу. Мехмед је преживео. Али препад је раширио пометњу по логору и показао Османлијама да Влашка неће бити узета као откључана капија.

Затим је војска стигла до Трговишта.

Град је био празан. Испред њега чекала је слика која је Владово име учинила страшним широм Европе: преко 20000 османских војника набијених на колац, пружених миљама попут шуме мртвих. Сам смрад зауставио је напредовање.

Колци су рекли Мехмеду у какав је рат ушао. Влад је говорио, јединим језиком за који је веровао да ће га царство поштовати: ова земља неће бити јефтина.

Успело је, али не на чист начин како легенде воле. Мехмед се повукао из директног гоњења, ипак Влад није постао сигуран. Његов брат Раду, уз османску подршку, стекао је подршку. Владов сопствени положај је ослабио. Убрзо га је затворио мађарски краљ Матија Корвин, управо хришћански владар од кога се надао помоћи.

То је облик праве приче. Није једноставан тријумф. Није једноставан пораз. Хришћански кнез је задржао освајача Цариграда на неко време, палио сопствену земљу да би је ускратио освајачу, престрашио царску војску и онда ипак изгубио престо.

Историја често тако изгледа. Песме памте храброст. Архиве памте рачун.

Дакле, да ли је Влад био херој?

За хришћане у Европи био је и остаје. Чак га је и папа Пије II хвалио за победу над Турцима.

Поред тога, саградио је многе цркве и манастире.

Како смо га заборавили

Вековима су делови источне Европе памтили Влада као строгог браниоца и хероја против османске доминације. Владао је као хришћански кнез у свету где су хришћанске земље биле притискане, опорезиване, пљачкане и апсорбоване, где се живот хришћанина сматрао недостојним живота.

Затим је 1897. Брем Стокер објавио Дракулу.

Стокер није дао свету пажљиву биографију Влада III. Знао је готово ништа о кнезу Владу нити о Румунији. Само је чуо за суровост и помислио да је то одличан приклад за његов готички хорор роман. Дао је Владово име измишљеном вампиру. Узео је име са коренима у Реду Змаја, име везано за влашког владара и хришћански гранични рат и прикачио га једном од најуспешнијих чудовишта у енглеској књижевности. Роман је моћан сам по себи. Такође је сахранио човека испод мита.

Након тога, генерације су научиле име Дракула пре него што су научиле име Влад. Научили су очњаке пре границе. Знале су чудовиште у замку пре него што су знале дечака таоца на османском двору, убијеног оца, угрожену кнежевину, ноћни напад, празну престоницу, колце испред Трговишта.

Влада треба памтити целог: талац, кнез, бранитељ, хришћански владар и херој, политички преживели.

Његов крај, иако несрећан, убијен од Османлија и коначно мртав човек чија је глава наводно послата у Константинопољ као трофеј. Обликовало га је доба које је гутало слабе и награђивало терор. Постао је довољно застрашујући да га је доба запамтило.

Исаија упозорава у 5:20: „Тешко онима који зло називају добрим, а добро злим.“

Библија нам такође каже у Римљанима 12:18: „Ако је могуће, колико до вас стоји, живите у миру са свима“ и каже нам у Псалму 34:14: „Клони се зла и чини добро; тражи мир и тежи за њим.“

Али када су невини угрожени, Библија нам каже нешто другачије. Приче Соломонове 24:11: „Избављај оне који се воде на смрт; задржавај оне који посрћу на клање.“