Zaharija 2

¹Opet podigoh oči svoje i videh, i gle, čovek, i u ruci mu uže meračko.

²I rekoh: Kuda ideš? A on mi reče: Da izmerim Jerusalim da vidim kolika mu je širina i kolika mu je dužina.

³I gle, anđeo koji govoraše sa mnom izađe, i drugi anđeo izađe mu na susret.

⁴I reče mu: Trči. Govori onom mladiću i reci: Jerusalimljani će se naseliti po selima radi mnoštva ljudi i stoke što će biti u njemu.

⁵I ja ću mu, govori Gospod, biti zid ognjen unaokolo i biću za slavu usred njega.

⁶Ej, ej, bežite iz zemlje severne, govori Gospod, jer vas razasuh u četiri vetra nebeska, govori Gospod.

⁷Ej Sione, koji sediš kod kćeri vavilonske, izbavi se.

⁸Jer ovako veli Gospod nad vojskama: Za slavom posla me k narodima, koji vas opleniše; jer ko tiče u vas, tiče u zenicu oka Njegovog.

⁹Jer evo, ja ću mahnuti rukom svojom na njih, i biće plen slugama svojim, i poznaćete da me je poslao Gospod nad vojskama.

¹⁰Pevaj i veseli se, kćeri sionska, jer evo ja idem i nastavaću usred tebe, govori Gospod.

¹¹I mnogi će se narodi prilepiti ka Gospodu u taj dan, i biće mi narod, i ja ću nastavati usred tebe, i poznaćeš da me je poslao k tebi Gospod nad vojskama.

¹²I Gospod će naslediti Judu, svoj deo, u zemlji svetoj, i opet će izabrati Jerusalim.

¹³Neka ćuti svako telo pred Gospodom, jer usta iz svetog stana svog.