Psalam 78

¹Nauk Asafov. Čuj, narode moj, nauk moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.

²Otvaram za priču usta svoja, kazaću stare pripovetke.

³Šta slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši,

⁴Nećemo zatajiti od dece njihove, naraštaju poznom javićemo slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.

⁵Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;

⁶Da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj deci.

⁷Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih, i zapovesti Njegove da drže;

⁸I da ne budu kao oci njihovi, rod nevaljao i uporan, rod koji ne beše čvrst srcem svojim, niti veran Bogu duhom svojim.

⁹Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka, vratiše se natrag, kad beše boj.

¹⁰Ne sačuvaše zavet Božji, i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.

¹¹Zaboraviše dela Njegova, i čudesa, koja im je pokazao,

¹²Kako pred očima njihovim učini čudesa u zemlji misirskoj, na polju Soanu;

¹³Razdvoji more, i provede ih, od vode načini zid;

¹⁴I vodi ih danju oblakom, i svu noć svetlim ognjem;

¹⁵Raskida stene u pustinji, i poji ih kao iz velike bezdane;

¹⁶Izvodi potoke iz kamena, i vodi vodu rekama.

¹⁷Ali oni još jednako grešiše Njemu, i gneviše Višnjeg u pustinji.

¹⁸I kušaše Boga u srcu svom, ištući jela po volji svojoj,

¹⁹I vikaše na Boga, i rekoše: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?”

²⁰Evo! On udari u kamen, i poteče voda, i reke ustadoše; može li i hleba dati? Hoće li i mesa postaviti narodu svom?

²¹Gospod ču i razljuti se, i oganj se razgore na Jakova, i gnev se podiže na Izrailja.

²²Jer ne verovaše Bogu i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.

²³Tada zapovedi oblacima odozgo, i otvori vrata nebeska,

²⁴I pusti, te im podažde mana za jelo, i hleb nebeski dade im.

²⁵Hleb anđeoski jeđaše čovek; posla im jela do sitosti.

²⁶Pusti nebom ustoku, i navede silom svojom jug;

²⁷I kao prahom zasu ih mesom, i kao peskom morskim pticama krilatim;

²⁸Pobaca ih sred logora njihovog, oko šatora njihovih.

²⁹I najedoše se i dade im šta su želeli.

³⁰Ali ih još i ne prođe želja, još beše jelo u ustima njihovim,

³¹Gnev se Božji podiže na njih i pomori najjače među njima, i mladiće u Izrailju pobi.

³²Preko svega toga još grešiše, i ne verovaše čudesima Njegovim.

³³I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud, i godine njihove u strahu.

³⁴Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu, i obraćahu se i iskahu Boga;

³⁵I pominjahu da je Bog odbrana njihova, i Višnji Izbavitelj njihov.

³⁶Laskahu Mu ustima svojim, i jezikom svojim lagahu Mu.

³⁷A srce njihovo ne beše Njemu verno, i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.

³⁸Ali On beše milostiv, i pokrivaše greh, i ne pomori ih, često zaustavljaše gnev svoj, i ne podizaše sve jarosti svoje.

³⁹Opominjaše se da su telo, vetar, koji prolazi i ne vraća se.

⁴⁰Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji, i uvrediše u zemlji gde se ne živi!

⁴¹Sve nanovo kušaše Boga, i Sveca Izrailjevog dražiše.

⁴²Ne sećaše se ruke Njegove i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,

⁴³U koji učini u Misiru znake svoje i čudesa svoja na polju Soanu;

⁴⁴I provrže u krv reke njihove i potoke njihove, da ne mogoše piti.

⁴⁵Posla na njih bubine da ih kolju, i žabe da ih more.

⁴⁶Letinu njihovu dade crvu, i muku njihovu skakavcima.

⁴⁷Vinograde njihove pobi gradom, i smokve njihove slanom.

⁴⁸Gradu predade stoku njihovu, i stada njihova munji.

⁴⁹Posla na njih ognjeni gnev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlih anđela.

⁵⁰Ravni stazu gnevu svom, ne čuva duše njihove od smrti, i život njihov predade pomoru.

⁵¹Pobi sve prvence u Misiru, prvi porod po kolibama Hamovim.

⁵²I povede narod svoj kao ovce, i vodi ih kao stado preko pustinje.

⁵³Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše, a neprijatelje njihove zatrpa more.

⁵⁴I dovede ih na mesto svetinje svoje, na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.

⁵⁵Odagna ispred lica njihovog narode; žrebom razdeli njihovo dostojanje, i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.

⁵⁶Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg i uredbe Njegove ne sačuvaše.

⁵⁷Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi, slagaše kao rđav luk.

⁵⁸Uvrediše Ga visinama svojim, i idolima svojim razdražiše Ga.

⁵⁹Bog ču i razgnevi se i rasrdi se na Izrailja veoma.

⁶⁰Ostavi naselje svoje u Silomu, šator, u kome življaše s ljudima.

⁶¹I opravi u ropstvo slavu svoju i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.

⁶²I predade maču narod svoj, i na dostojanje svoje zaplamte se.

⁶³Mladiće njegove jede oganj, i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;

⁶⁴Sveštenici njegovi padaše od mača, i udovice njegove ne plakaše.

⁶⁵Najposle, kao iza sna probudi se Gospod, prenu se kao junak kad se napije vina.

⁶⁶I pobi neprijatelje svoje s leđa, večnoj sramoti predade ih.

⁶⁷I ne hte šator Josifov, i koleno Jefremovo ne izabra.

⁶⁸Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja Mu omile.

⁶⁹I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.

⁷⁰I izabra Davida, slugu svog, i uze ga od torova ovčijih,

⁷¹I od dojilica dovede ga da pase narod Njegov, Jakova, i nasledstvo Njegovo, Izrailja.

⁷²I on ih pase čistim srcem, i vodi ih mudrim rukama.