Priče Solomunove 5

¹Sine moj, slušaj mudrost moju, k razumu mom prigni uho svoje,

²Da se držiš razboritosti, i usne tvoje da hrane znanje.

³Jer s usana tuđe žene kaplje med, i grlo joj je mekše od ulja;

⁴Ali joj je posledak gorak kao pelen, oštar kao mač s obe strane oštar.

⁵Noge joj silaze k smrti, do pakla dopiru koraci njeni.

⁶Da ne bi merio put životni, savijaju se staze njene da ne znaš.

⁷Zato, deco, poslušajte mene, i ne odstupajte od reči usta mojih.

⁸Neka je daleko od nje put tvoj, i ne približuj se k vratima kuće njene,

⁹Da ne bi dao drugima slave svoje i godina svojih nemilostivome,

¹⁰Da se ne bi tuđinci nasitili tvog blaga i trud tvoj da ne bi bio u tuđoj kući,

¹¹I da ne ridaš na posletku, kad se stroši meso tvoje i telo tvoje,

¹²I kažeš: Kako mrzih na nastavu, i kako srce moje prezira karanje!

¹³I ne poslušah glas učitelja svojih, i ne prignuh uha svog k onima koji me učahu!

¹⁴Umalo ne zapadoh u svako zlo usred zbora i skupštine.

¹⁵Pij vodu iz svog studenca i što teče iz tvog izvora.

¹⁶Neka se razlivaju tvoji izvori na polje, i potoci po ulicama.

¹⁷Imaj ih sam za se, a ne tuđin s tobom.

¹⁸Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje;

¹⁹Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njene neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrći jednako.

²⁰A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom i golio nedra tuđoj,

²¹Kad su pred očima Gospodu putevi svačiji, i meri sve staze njegove?

²²Bezbožnika će uhvatiti njegova bezakonja, i u uža greha svojih zaplešće se;

²³Umreće bez nastave, i od mnoštva ludosti svoje lutaće.