Priče Solomunove 1

¹Priče Solomuna sina Davidovog, cara Izrailjevog.

²Da se poznaje mudrost i nastava, da se razumeju reči razumne,

³Da se prima nastava u razumu, u pravdi, u sudu i u svemu što je pravo,

⁴Da se daje ludima razboritost, mladićima znanje i pomnjivost.

⁵Mudar će slušati i više će znati, i razuman će steći mudrost,

⁶Da razume priče i značenje, reči mudrih ljudi i zagonetke njihove.

⁷Početak je mudrosti strah Gospodnji; ludi preziru mudrost i nastavu.

⁸Slušaj, sine, nastavu oca svog, i ne ostavljaj nauke matere svoje.

⁹Jer će biti venac od milina oko glave tvoje, i grivna na grlu tvom.

¹⁰Sine moj, ako bi te mamili grešnici, ne pristaj;

¹¹Ako bi rekli: Hodi s nama da vrebamo krv, da zasedamo pravome nizašta;

¹²Proždrećemo ih kao grob žive, i svekolike kao one koji silaze u jamu;

¹³Svakojakog blaga dobićemo, napunićemo kuće svoje plena;

¹⁴Bacaćeš žreb svoj s nama; jedan će nam tobolac biti svima;

¹⁵Sine moj, ne idi na put s njima, čuvaj nogu svoju od staze njihove.

¹⁶Jer nogama svojim trče na zlo i hite da prolivaju krv.

¹⁷Jer se uzalud razapinje mreža na oči svakoj ptici;

¹⁸A oni vrebaju svoju krv i zasedaju svojoj duši.

¹⁹Takvi su putevi svih lakomih na dobitak, koji uzima dušu svojim gospodarima.

²⁰Premudrost viče na polju, na ulicama pušta glas svoj;

²¹U najvećoj vrevi viče, na vratima, u gradu govori svoje besede;

²²Ludi, dokle ćete ljubiti ludost? I podsmevačima dokle će biti mio podsmeh? I bezumni, dokle će mrzeti na znanje?

²³Obratite se na karanje moje; evo, izasuću vam duh svoj, kazaću vam reči svoje.

²⁴Što zvah, ali ne hteste, pružah ruku svoju, ali niko ne mari,

²⁵Nego odbaciste svaki savet moj, i karanje moje ne hteste primiti;

²⁶Zato ću se i ja smejati vašoj nevolji, rugaću se kad dođe čega se bojite;

²⁷Kad kao pustoš dođe čega se bojite, i pogibao vaša kao oluja kad dođe, kad navali na vas nevolja i muka.

²⁸Tada će me zvati, ali se neću odazvati; rano će tražiti, ali me neće naći.

²⁹Jer mrziše na znanje, i strah Gospodnji ne izabraše;

³⁰Ne pristaše na moj savet, i preziraše sva karanja moja.

³¹Zato će jesti plod od puteva svojih, i nasitiće se saveta svojih.

³²Jer će lude ubiti mir njihov, i bezumne će pogubiti sreća njihova.

³³Ali ko me sluša boraviće bezbrižno, i biće na miru ne bojeći se zla.