Jov 9

¹A Jov odgovori i reče:

²Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?

³Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.

⁴Mudar je srcem i jak snagom; ko se je opro Njemu i bio srećan?

⁵On premešta gore, da niko i ne opazi; prevraća ih u gnevu svom;

⁶On kreće zemlju s mesta njenog da joj se stupovi drmaju;

⁷On kad zapreti suncu, ne izlazi; On zapečaćava zvezde;

⁸On razapinje nebo sam, i gazi po valima morskim;

⁹On je načinio zvezde kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;

¹⁰On čini stvari velike i neispitive i divne, kojima nema broja.

¹¹Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim; prođe, a ja ga ne opazim.

¹²Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati? Ko će Mu kazati: Šta radiš?

¹³Bog ne usteže gneva svog, padaju poda Nj oholi pomoćnici.

¹⁴A kako bi Mu ja odgovarao i birao reči protiv Njega?

¹⁵Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti, valja da se molim sudiji svom.

¹⁶Da Ga zovem i da mi se odzove, još ne mogu verovati da je čuo glas moj.

¹⁷Jer me je vihorom satro i zadao mi mnogo rana nizašta.

¹⁸Ne da mi da odahnem, nego me siti gorčinama.

¹⁹Ako je na silu, gle, On je najsilniji; ako na sud, ko će mi svedočiti?

²⁰Da se pravdam, moja će me usta osuditi; da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.

²¹Ako sam dobar, neću znati za to; omrzao mi je život moj.

²²Svejedno je; zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.

²³Kad bi još ubio bič najedanput! Ali se smeje iskušavanju pravih.

²⁴Zemlja se daje u ruke bezbožniku; lice sudija njenih zaklanja; ako ne On, da ko?

²⁵Ali dani moji biše brži od glasnika; pobegoše, ne videše dobra.

²⁶Prođoše kao brze lađe, kao orao kad leti za hranu.

²⁷Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju, ostaviću gnev svoj i okrepiću se;

²⁸Strah me je od svih muka mojih, znam da me nećeš opravdati.

²⁹Biću kriv; zašto bih se mučio uzalud?

³⁰Da se izmijem vodom snežnicom, i da očistim sapunom ruke svoje,

³¹Tada ćeš me zamočiti u jamu da se gade na me moje haljine.

³²Jer nije čovek kao ja da Mu odgovaram, da idem s Njim na sud;

³³Niti ima među nama kmeta da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu.

³⁴Neka odmakne od mene prut svoj, i strah Njegov neka me ne straši;

³⁵Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati; jer ovako ne znam za sebe.