Jov 17

¹Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.

²Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.

³Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?

⁴Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti.

⁵Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti.

⁶Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.

⁷Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen.

⁸Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere.

⁹Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.

¹⁰A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama.

¹¹Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.

¹²Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.

¹³Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi.

¹⁴Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.

¹⁵I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?

¹⁶U grob će sići, počinuće sa mnom u grobu.